Da li vam se nekada dogodilo da završite radni dan, a da ne možete da se setite pojedinih razgovora koje ste vodili? Znate da ste odgovorili na imejlove, obavili pozive, rešili zahteve i završili zadatke. Dan je bio ispunjen aktivnostima, ali kada pokušate da ga vratite u mislima, mnogi trenuci ostanu nejasni. Kao da su se dogodili automatski.
To je znak da je rutina preuzela deo naše pažnje.
Rutina je važna. Ona nam omogućava da radimo brže, sigurnije i efikasnije. Zahvaljujući iskustvu, mnoge stvari obavljamo gotovo bez razmišljanja. To je prirodan deo svakog profesionalnog razvoja. Ipak, ono što nam pomaže da budemo efikasni može, vremenom, da postane i naš najveći izazov.
Kada radimo na autopilotu, pažnja počinje da slabi. Sagovorniku odgovaramo pre nego što završi misao, pretpostavljamo šta želi da kaže. Čitamo poruku, ali ne primećujemo njen pravi smisao. Prisustvujemo sastanku, a razmišljamo o sledećem zadatku. Završavamo jedan razgovor, dok mislima već vodimo naredni.
Na prvi pogled, sve funkcioniše, ali upravo tada počinjemo da propuštamo ono što je najvažnije.
Ljudi retko traže samo tačan odgovor. Mnogo češće žele da osete da ih neko zaista sluša i razume njihovu situaciju. Jedna dodatna sekunda pažnje često vredi više od nekoliko minuta automatskog razgovora.
Prisustvo nije nešto što zahteva više vremena. Ono zahteva više pažnje. Ponekad je dovoljno da zastanemo pre nego što odgovorimo, da saslušamo pitanje do kraja, da odložimo pretpostavke i damo sebi nekoliko trenutaka da zaista razumemo sagovornika.
Baš te male pauze prave veliku razliku. One poboljšavaju komunikaciju, smanjuju nesporazume i pomažu da donosimo kvalitetnije odluke. Još važnije, pokazuju ljudima da nam je stalo.
Autopilot nije neprijatelj. On nam pomaže da svakodnevne zadatke obavljamo lakše i brže. Problem nastaje onda kada preuzme i one situacije koje traže našu punu pažnju. Tada razgovori postaju rutina. Ljudi postaju zahtevi, a dani počinju da liče jedan na drugi. Zato je dobro da s vremena na vreme zastanemo i postavimo sebi jednostavno pitanje: Da li sam danas zaista bio prisutan u razgovorima koje sam vodio?
Ne postoji savršen odgovor na to pitanje, ali već samo njegovo postavljanje vraća pažnju tamo gde je najpotrebnija.
BlackBox Bite postoji da bi nas podsetio da razvoj ne podrazumeva samo usvajanje novih znanja i veština. Ponekad razvoj znači da svesno usporimo, da izađemo iz rutine i da ponovo obratimo pažnju na ono što svakodnevno radimo. Kvalitet našeg rada ne određuje samo ono što radimo, određuje ga i način na koji smo prisutni dok to radimo.
Autopilot će uvek postojati. On je deo naše svakodnevice i često nam olakšava rad. Ono što pravi razliku je trenutak kada odlučimo da ga isključimo i budemo potpuno prisutni. Zato najvažnije pitanje na kraju dana nije koliko smo zadataka završili, već koliko smo ljudi tog dana zaista saslušali.
tekstove